Zaista bih voleo da gospodin Boarov napiše i jedan članak o Sartidu i njegovoj privatizaciji, čisto da vidimo da li će isti stepen skrutinizacije činjenica i ekonomske logike biti primenjen i na zapadne faktore (ne mogu da napišem "investicije" jer za sartidsku vrstu transakcije postoji druga reč).
Tek posle takvog članka možemo da govorimo o neutralnosti i kredibilitetu pisca i "Vremena" a do tada samo o javnom zastupanju pojedinih političkih opcija i njihovih inostranih sponzora u listu koji, uostalom, podržavaju i na brojne druge načine.
Na potezu je, dakle, gospodin Boarov.

Gospodin Boarov pita: "Kakva obećanja je Tadić dobio od Milera u zamenu za prihvatanje prodaje NIS-a, eventualno, bez aneksa ugovora koji bi materijalizovali ruske državne garancije?". Odmah potom zaključuje: "Čini se da je ruska strana spremna da prihvati ukidanje famozne Uredbe o uvozu nafte i derivata kroz dve godine, a ne "dok se ne obavi modernizacija srpskih rafinerija" to jest u narednih pet godina – to jest spremna je da uvaži obaveze Srbije prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, a po kome je nužno ukinuti ovu "monopolsku uredbu"." Dakle od Rusije se očekuju dodatne garancije i povrh potpisanog i u oba parlamenta ratifikovanog međudržavnog sporazuma, a u sledećoj rečenici se navode "obaveze Srbije prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU" koji je, kako znamo, suspendovan odmah po potpisivanju - znači pravno nevažeći i ni blizu ratifikacije i bilo kakve garancije EU kada će i da li uopšte biti primenjen. U dve susedne rečenice dva suprotna pristupa! Ali nije ni prvi ni poslednji put od evrofanatika da primenjuju dvostruke standarde.